Oprostiti mogu samo veliki
„Pijem ljudske pakosti, uvrede, ponižavanja – kašiku po kašiku.
Ne bežim od ljudi i kada su takvi, jer nisu oni krivi što su se našli na mom životnom putu. Kroz ciljeve na tom putu prolazim ja, ne oni.
Kada nam ljudski čemeri teško padnu, tako da nas više ne podstiču nego parališu, to znači da treba da usporimo, da se odmorimo, sazrimo, porastemo toliko da nam ta količina otrova služi za osveženje za dalje napredovanje. Ako ste zreli za velike bitke, popijte to kao lek, pretvarajući se da ne vidite da je to čaša otrova i da ne vidite da vam se lažno dive.“
(P. Kovačević: Upravljanje sobom)
Da li je danas zaista sramotno biti dobar, častan, pošten, što bi se reklo „čovek od reči“, pa još pri tome i uspešan? Koliko je moguće podneti podsmeha, cinizma, a ne osetiti u sebi tugu i nemoć zbog svih podvornika i licemera oko sebe? Ne pravdati se zbog dobre namere, poštovanja tradicije, običnih reči kakve su „izvoli, hvala, molim, oprosti“, nepremeravanja svega količinom zarađenog novca, suludim idejama da je svaka lepa reč i nežan dodir nepoznatog deteta – znak da će vas proglasiti nastranim. Do koje mere smo ogrezli u nemoć da prepoznamo te tako retke trenutke sreće, lepote i radosti?
Ali, treba znati sve ovo razumeti i – skinuti taj balast čemera i jada sa svojih pleća – tim tako velikim gestom koji se zove – oproštaj – za tuđe neuspehe, osrednjosti, uvrede i ponižavanja koje vam upućuju i za koje vas proglašavaju odgovornim. Samo ste tako retko zaista zaslužni za ono što ste dobro uradili, što drugi nikako nisu bili sposobni da naprave…
Oprostite – jer samo veliki mogu prepoznati kome i šta treba praštati… Jedino tako možemo svi dalje.
„I tada se dešava nešto veličanstveno: oni koji su vam davali otrov kao lek – i sami počnu verovati da su vam dali lek… Od presudne je važnosti nastaviti njihovu igru.
Prihvatajmo to, ali ih redovno podsećajmo da volimo i njihove zle osobine, i njihove otrove, slabosti, kako bi prirodno i plemenito vladali njima. A možda su oni to negde duboko od nas i priželjkivali, iskušavajući naše moći.“
(P. Kovačević: Upravljanje sobom)
Dr Božana Noskov – Peregi